Hashima – Starry Night (Odradek Records)
U oktobru 2015. godine, kvartet Hashima otvorio je prvi srpski showcase na Beogradskom džez festivalu, a da do te večeri nisu imali ni album, niti bar deset svirki u karijeri. Dve godine kasnije objavili su drugo izdanje sa ekskluzivnom gošćom iz Portugalije Suzanom Santoš Silvom (truba), ali preživeli i malu aferu na stranicama ovog lista, sa ćerkom kompozitora Vasilija Mokranjca kojoj nije bilo pravo što su se „tamo neki džezeri” drznuli da diraju u „Šest igara za klavir”. Iste godine primetio ih je The New York City Jazz Record, odabravši The Haywain među sto najboljih albuma svetske džez produkcije 2017, a Andrej Henkin, urednik tog renomiranog magazina, potom je na licu mesta – u Dorćol placu posle 34. Beogradskog džez festivala – mogao da se uveri u sopstveni ispravan izbor. Da li treba da dodam da nije skidao osmeh sa lica? Te jeseni Igor Mišković i njegovi prijatelji već su u džepu imali tri nove numere snimljene u vreme džez festivala u Avinjonu, gde su učestvovali u finalu takmičenja šest mladih sastava sa evropske scene. Radili su u renomiranom studiju La Buissonne nedaleko od Avinjona, koji je godinu dana kasnije postao jedan od „zvaničnih studija” najuglednije svetske diskografske kuće ECM, a La Buissonne je pak baš 2018. proglašena za najbolju džez produkciju u Francuskoj. Istovremeno je Hashima stigla i do ugovora sa uglednim svetskim izdavačem Odradek Records, za koji će ekskluzivno objaviti treći album. Još je trebalo da u Srbiju svrati Italijan Đanluka Petrela, najbolji svetski džez trombonista. Na koncertu Petrelinog trija, održanom na Pančevačkom džez festivalu nekoliko dana posle nastupa Hashime u Dorćol placu, Mišković je prišao Petreli i sa njim dogovorio snimanje „što pre” – još jedne od šest klavirskih igara Vasilija Mokranjca.
Sledeći susret dogodio se u februaru 2019. u kafani Gusan u blizini Slavije, a potom u studiju Digimedia, pod prstima magičnog Gorana Crevara, koji je snimio i miksovao i prethodne radove beogradskog sastava. Uz još jedan koncertni snimak, te ranije snimljenu muziku za kratki film o Leonidu Šejki, album Starry Night (Odradek Records) sadrži šest kompozicija Igora Miškovića, u ukupnom trajanju od 47 minuta. Snimili su ga Igor Mišković (gitara, vokal), Srđan Mijalković (tenor saksofon), Vanja Todorović (kontrabas) i Aleksandar Hristić (bubnjevi, glokenšpil). Specijalni gost je Đanluka Petrela, koji svira trombon u adaptaciji Mokranjčeve „Prve igre za klavir”. Rečima Miškovića sa korica albuma, ovaj „muzički san” predstavlja „poslednji studijski snimak prve inkarnacije grupe” i to je surova istina vremena u kome se nalazimo. Iz ove postave su danas preostali Mišković i Mijalković i nije izvesno u kom će pravcu novi bend dalje delovati. No, to je izvan okvira ove kolumne.
Zvuci sirena
Album otvara numera „Glaciers”, koja je po ambijentu najbliža prethodnim radovima sastava, a možda i najefektnija na celoj kolekciji. Spori ritam i molsko raspoloženje definišu osnovni ambijent, istovremeno i opor i epski, po samom karakteru života. Naivnost u prvim taktovima određuju simpatični tonovi glokenšpila, no posle Miškovićevog pevanja bend hvata stabilni korak ostavljajući gitaru da ni iz čega uznese melodiju tremolom, naporedo sa saksofonom, pokušavajući da uhvati vrhove tog nedokučivog glečera strasti. Petrela je u „Prvoj igri za klavir” Vasilija Mokranjca („Dance No. 1”) mirniji i manje ekspresivan nego što bi se to od njega očekivalo, možda i manje upečatljiv od njegove prethodnice na sličnom zadatku, Suzane Santoš Silve. Ali, sama činjenica da bend sarađuje sa jednim od najboljih evropskih džezera ne dopušta preterano odmeravanje. Štaviše, pažljivijim slušanjem počinjete da razumete da je italijanski velemajstor trombona baš poželeo da bude drugačiji, opredeljujući se za jezoviti saspens umesto vrištavih nota. Bend oko njega fino svinguje, stvarajući okruženje za beskonačni, u bluzu utopljeni džem sešn. Posle strpljivo izgrađenog dinamičkog uspona, poput snimka sa Silvom, i ovde imaju lažni brejk, da bi potom opet hitro vratili temu i konačno nestali.
„Eclipse” je nadahnuta istoimenim filmom Mikelanđela Antonionija, kao i bombardovanjem Beograda 1999, što je inače jedna od naglašenih inspiracija albuma – počev od naslova. Zvezdano nebo, naime, trebalo bi da asocira na svetla raketa nad Srbijom tokom NATO kampanje. „Prazne ulice” Miškovićevog pevanja u teškim harmonijama benda i začinjene hrpom elektronskih efekata zaista vraćaju sećanje na proživljeno proleće 1999, a okolnost da je glavni autor u to vreme još bio dete daje svemu veću težinu. Po istom konceptu temu „Muriel” inspirisao je film Alena Renea iz 1963. godine. Nadrealističke slike odmah crta Mišković „Da li ste čuli zvuk otrova u oblaku /mravi jedu moj dlan / Da liste čuli DINGDONG”. Potom se smenjuju oštriji rokerski segmenti, izlomljeni bubnjarski sving i melodije saksofona/gitare/glokenšpila bez ritma, da bi u finalu numere ipak pošteno pocepali membrane zvučnika, uz zvuke vazdušne sirene koja ponovo nepogrešivo asocira na bombardovanje 1999. godine.
Tema „Release” prvi put se našla na debi albumu benda Tideland, a na ovu kolekciju uvršten je zapis sa koncerta u Centru za kulturu „Vlada Divljan” jeseni 2017. godine, u ambicioznijem aranžmanu sa horom Musica Libera pod vođstvom Dijane Cvetković. Hor se sam oglašava odmah na početku desetominutne numere izvodeći nešto nalik gregorijanskim koralima, a potom „duplira” tremolo-gitaru u finišu, zaokružujući ambijent religioznog rituala kakav nismo čuli u originalnoj studijskoj verziji kompozicije. Finalne taktove albuma čini muzika za kratki film Poslednji zapis Leonida Šejke, režisera Zlatka Stojilovića (2017), tema pod imenom „Junkopedia”, čime pak ostvaruje vezu sa drugim kratkim filmom Junkopia (1981), francuskog reditelja Krisa Markera. Ovde Hashima u punom svetlu prikazuje oslobođeno-džezersku stranu svog muzičkog bića, sa ritmom koji se javlja i nestaje, te nasumično raspoređenim zvucima pojedinih instrumenata koji pojačavaju nadrealistički karakter Stojilovićeve filmske naracije.
Kuda dalje
Ako smo debi albumu Tideland mogli da zamerimo neizbrušenost benda na prvom studijskom sešnu, a drugom albumu The Haywain pak pretencioznost 21-minutnog naslovnog triptiha, te ako nam nije bilo jasno kom muzičkom svetu bend želi da pripada, na Starry Night je baš sve na svom mestu. Dominantno instrumentalne kompozicije, boja saksofona u frontu i Miškovićeve raznolike maštarije daju karakter džeza. Ali Mišković pevanjem i tvrđim segmentima ne pristaje da u džezu bude vezan, bivajući zanimljiv i ljubiteljima rok psihodelije, kao i savremene klasike. Na sve to izdanje je briljantno snimljeno i masterizovano, predstavljajući praznik (i izazov!) za ozbiljnije kućne zvučne sisteme, sa tonovima koji se ukusno tope, zveče i zvone u punom sjaju. Ovo nije muzika za usputno ćaskanje sa društvom, već muzika koja zahteva punu koncentraciju i uživljenost, što će se slušaocu dvostruko dobrim vratiti. Besmisleno je sad postavljati pitanje u kom će pravcu Hashima dalje ići, jer bend kakav smo znali (i kakav se ovde čuje) više ne postoji. Ali, ako je vrh delovanja Pejdža i Planta bio Led Zeppelin III, baš kao što danas kao najozbiljnija ploča Deep Purple zvuči Deep Purple III, možda će Mišković uskoro napraviti neke „Stepenice ka nebu” ili „Dete u vremenu”, a mi ćemo se radovati što smo ih slušali kad su bili čudni, nevini i prepuni neobičnih muzičkih fantazija. Iz takvog ugla i njihova početna ostvarenja dobiće težinu koju neminovno zaslužuju.
Vojislav Pantić